U novom intervjuu za The Cut , Džilijan Anderson govori o knjizi More, nastavku uspešne zbirke ženskih erotskih fantazija, iskustvu rada n...
U novom intervjuu za The Cut, Džilijan Anderson govori o knjizi More, nastavku uspešne zbirke ženskih erotskih fantazija, iskustvu rada na serijama "Pad" i "Seksualno obrazovanje," sopstvenom razumevanju seksualnosti, novim filmskim projektima i slobodi da sebe upoznajemo bez stida. Otvorena, duhovita i spremna da preispita sopstvene granice, Džilijan još jednom pokazuje da njena karijera daleko prevazilazi uloge po kojima je publika pamti.
Anderson već decenijama zauzima posebno mesto u svetu televizije i filma. Za mnoge će zauvek biti Dejna Skali iz kultne serije "Dosije X," ali njena karijera neprestano dobija nove dimenzije. Od hladnokrvne i samouverene Stele Gibson u seriji "Pad", preko neobične i bezrezervno iskrene dr Žan Milbern u "Seksualnom obrazovanju", do njenih zapaženih filmskih i pozorišnih projekata, Gillian je pokazala da se ne plaši likova koji pomeraju granice.
Ipak, poslednjih godina pažnju privlači i njen rad izvan glume. Knjigom "Want," a sada i njenim nastavkom "More," Anderson je otvorila prostor za razgovor o ženskim fantazijama, željama i iskustvima o kojima se često ćuti. U razgovoru za pomenuti magazin, glumica je govorila o tome kako je došla do ovog projekta, šta je naučila iz tuđih ispovesti i zašto smatra da je danas važnije nego ikada ženama omogućiti da otvoreno govore o sebi.
Od Dr Žan Milbern do ličnog oslobađanja
Gillian priznaje da uloga seksualne terapeutkinje Žan Milbern u seriji nije bila razlog zbog kojeg je prvobitno poželela da prihvati projekat. Zapravo, u početku ga je odbila. Ono što ju je na kraju privuklo bila je Žanina komplikovana veza sa sinom Otisom, kao i moralna dvosmislenost lika koji često radi stvari koje bi se od jedne majke najmanje očekivale.
Žan je bila radoznala, nametljiva, nepredvidiva i spremna da pređe granice koje bi većina ljudi smatrala nedopustivim. Upravo je ta neobična kombinacija osobina učinila lik zanimljivim za Anderson.
Glumica je želela i da Žan tokom serije postane složenija i stvarnija osoba. Posebno joj je bilo važno da se kroz iskustvo perimenopauze i menopauze prikaže njena ranjivost, umesto da ostane gotovo idealizovana žena koja drugima deli savete, a sama uvek zna šta radi.
„Želela sam da vremenom, kroz iskustvo perimenopauze, postane stvarnija, prepoznatljivija i bliža publici“, objasnila je Džilijan.
Ovaj razvoj lika omogućio joj je da istraži i njenu anksioznost, nesigurnosti i trenutke u kojima više ne ume da se nosi sa sopstvenim emocijama. Za Anderson je bilo važno da Žan ne bude samo žena koja govori o seksualnosti sa velikim samopouzdanjem, već i osoba koja, uprkos svom znanju, ima sopstvene probleme.
U tome se krije i jedna od najzanimljivijih poruka serije: razumevanje određenih tema ne znači da smo automatski rešili sve dileme u sopstvenom životu.
Stela Gibson bila je važna prekretnica
Iako ju je "Seksualno obrazovanje" dodatno približio razgovorima o seksualnosti i intimnosti, ona posebno izdvaja ulogu Stele Gibson u britanskoj seriji "Pad" kao iskustvo koje joj je pomoglo da se oseća slobodnije.
Stela je seksualno samouverena, nezavisna i potpuno svesna sopstvene senzualnosti. Anderson smatra da joj je igranje takvog lika omogućilo da se postepeno opusti i istraži stranu sebe kojoj ranije nije uvek davala prostora.
Zanimljivo je da glumica pravi jasnu razliku između osobe koju igra i sebe privatno.
„Mnogo je verovatnije da ću se povući i sakriti nego da ću flertovati“, priznaje, opisujući sebe kao osobu koja nije naročito sklona otvorenom flertu.
Upravo je zato njeno iskustvo posebno zanimljivo. Samouverenost koju publika vidi na ekranu nije nužno osobina koju glumica bez napora prenosi u svakodnevni život. Ponekad je potrebno najpre istražiti određeni deo sebe kroz lik, a zatim postepeno pronaći sopstveni odnos prema njemu.
Objašnjava da su joj i razgovori sa novinarima tokom promocije serije "Seksualno obrazovanje" pomogli da se oseća prijatnije kada govori o seksualnom zdravlju, slobodi informisanja i intimnosti.
Što više razgovaramo o nekoj temi, manje prostora ostaje za nelagodu. A ono što je nekada delovalo neprijatno ili previše lično može vremenom postati prirodan deo razgovora.
"More": knjiga koja daje glas ženskim fantazijama
Ideja za knjigu "Want" nastala je nakon što se Anderson, pripremajući se za ulogu u seriji "Seksualno obrazovanje", upoznala sa knjigom "My Secret Garden" autorke Nensi Frajdej iz 1973. godine. U pitanju je zbirka ženskih seksualnih fantazija koja je u svoje vreme otvorila prostor za iskustva o kojima se retko govorilo javno.
Bila je iznenađena smelošću ispovesti. Očekivala je da će tekstovi iz sedamdesetih biti mnogo konvencionalniji, ali je otkrila da su ženske fantazije bile daleko raznovrsnije nego što je pretpostavljala.
To ju je inspirisalo da pokrene sopstveni projekat i pozove žene širom sveta da anonimno podele svoja najintimnija razmišljanja.
Rezultat je bila knjiga "Want" iz 2024. godine, koja je postala bestseler lista Njujork Tajmsa. Za nastavak, "More", želela je da ode korak dalje: da uključi širi spektar iskustava, dosegne različite zajednice i omogući ženama da pišu bez previše unapred postavljenih ograničenja.
„Iz moje perspektive, čini mi se da je važnije nego ikada da žene čuju kako druge žene pronalaze i prihvataju sopstvenu slobodu delovanja“, ističe.
Za nju ove knjige nisu samo zbirke provokativnih priča. One su pokušaj da se ženama omogući da prepoznaju sopstvene želje, ali i da shvate koliko su različita iskustva drugih žena.
Upravo je raznovrsnost jedan od ključnih elemenata projekta "More". Njen tim i ona želeli su da obuhvate što širi presek ljudskih iskustava, bez pretpostavke da postoji samo jedan prihvatljiv način razmišljanja ili izražavanja seksualnosti.
Zašto je "More" smeliji projekat od prethodne knjige?
Smatra da su se autorke koje su poslale svoje priče za "More" osećale slobodnije i sigurnije nego tokom prvog kruga prikupljanja tekstova.
Kada je pokrenut projekat "Want," ideja je bila da se ženama pruži prilika da anonimno podele svoje fantazije. Međutim, proces prijavljivanja sadržao je određena ograničenja, a veliki broj žena započeo je pisanje, ali nikada nije završio ili poslao svoje tekstove.
Anderson se zapitala zbog čega bi nekome unapred trebalo ograničavati prostor za izražavanje, posebno kada je reč o ličnim fantazijama koje ne moraju nužno predstavljati želju da se nešto zaista dogodi u stvarnosti.
Za drugi deo projekta želela je otvoreniji pristup, uz mogućnost da se eventualno problematični sadržaji razmotre naknadno, umesto da se autorke unapred obeshrabruju.
Rezultat je zbirka u kojoj su, prema njenim rečima, prisutni veća odlučnost, hrabrost i namera da se određene stvari izgovore bez izvinjavanja.
Jedan od razloga za to jeste i prijem prve knjige. Pozitivne reakcije pokazale su da postoji publika koja želi da razgovara o ovim temama, ali i da anonimnost može biti dragocena kada je potrebno prevazići stid ili strah od osude.
Džilijan takođe primećuje da se društvo poslednjih deset ili dvadeset godina u mnogim aspektima učinilo opreznijim i konzervativnijim. Prema njenom mišljenju, ljudi sve češće prvo razmišljaju o tome da li je nešto prihvatljivo, umesto da pokušaju da razumeju zbog čega ih određena tema uznemirava.
Između fantazije, poverenja i granica
Knjige obuhvataju veoma različite fantazije, od onih koje su čitaocima lako razumljive do onih koje mogu izazvati iznenađenje ili nelagodu.
Anderson se u intervjuu osvrnula i na pojedine specifične fetiše koje je otkrila čitajući pristigle tekstove. Posebno ju je zainteresovalo pitanje anonimnosti i poverenja u situacijama koje uključuju nepoznate osobe, kao i način na koji se ljudi odnose prema ranjivosti i prepuštanju kontrole.
Za nju je važno da se takvi sadržaji ne posmatraju isključivo kao senzacionalistički detalji. Oni mogu pokrenuti šira pitanja o granicama, poverenju, identitetu i značenju koje ljudi pridaju sopstvenim fantazijama.
Njena namera nije da svaku fantaziju predstavi kao nešto što bi trebalo ostvariti, već da pokaže koliko je unutrašnji svet ljudske želje raznolik.
Fantazija i stvarnost nisu isto. Ono što nekoga intrigira u mašti ne mora predstavljati nešto što želi da doživi u stvarnom životu. Upravo zbog toga anonimno pisanje može pružiti prostor za istraživanje misli bez potrebe da se one automatski pretvore u odluke ili postupke.
Anderson i sopstveni identitet
Tokom intervjua otvoreno je govorila i o svom ličnom razumevanju seksualnosti.
Na pitanje o ranijoj uzdržanosti u korišćenju termina koji opisuju seksualnu orijentaciju, objasnila je da se danas oseća mnogo prijatnije kada sebe opisuje kao panseksualnu osobu.
„Sada osećam da mogu opuštenije da se izjasnim kao panseksualna osoba“, rekla je.
Objasnila je da su njene ranije istopolne veze bile značajne, ali da se dogodile kada je bila mlađa i kada nije nužno tražila dugoročnu vezu. Zbog toga u prošlosti nije bila sigurna da li ima pravo da koristi određenu oznaku za sebe.
Vremenom je, kroz bolje razumevanje sopstvenih osećanja i onoga što želi od partnerskog odnosa, postala sigurnija u način na koji opisuje svoj identitet.
„Što bolje razumem sebe, ono što mi je prijatno i ono što bih želela u vezi, to mi se sve više čini iskrenim“, objasnila je.
Ovaj deo razgovora posebno je značajan jer pokazuje da lično razumevanje ne mora biti nešto što se dogodi jednom i zauvek. Ljudi imaju pravo da preispituju sopstvene zaključke, pronalaze odgovarajuće reči i menjaju način na koji sebe opisuju kada steknu jasniju sliku o tome ko su.
"Teenage Sex and Death at Camp Miasma": privlačnost neobičnog filmskog sveta
Među projektima o kojima je govorila nalazi se i film "Teenage Sex and Death at Camp Miasma", koji ju je privukao drugačijim pristupom filmskoj priči i vizuelnom izrazu.
Anderson je posebno oduševio film "I Saw the TV Glow", nakon čega je poželela da radi sa filmskom autorkom Džejn Šoenberg i njenim kreativnim timom.
Privukao ju je svet u kojem se stvarnost, fantazija i snovi neprestano prepliću. Džilijan je opisala koliko je zahtevno napraviti film koji može da funkcioniše na više nivoa, tako da publika istovremeno uživa u njegovoj površinskoj priči i otkriva dublje značenje.
Za nju su produkcijski dizajn, scenografija i umetničko oblikovanje važan deo filmskog pripovedanja. Nisu samo dekoracija, već sredstva kojima se stvara čitav jedan svet.
Ovaj projekat predstavlja još jedan primer njene spremnosti da istražuje neobične i nekonvencionalne priče, umesto da se oslanja isključivo na proverene formule.
Hana Ajnbander ostavila je snažan utisak
Govoreći o saradnji sa koleginicom Hanom, posebno je istakla njenu harizmu i samouverenost.
Opisala ju je kao osobu koja istovremeno poseduje stidljivu, intelektualnu i pomalo štrebersku stranu, ali i sposobnost da se u određenom trenutku transformiše u nekoga ko potpuno privlači pažnju.
Bila je impresionirana njenom slobodom pred kamerama i činjenicom da se Ajnbajder osećala dovoljno sigurno da se pojavi u donjem vešu pred drugim ljudima tokom snimanja.
„Ona je jednostavno magnetična, seksi i toliko samouverena u sebe“, rekla je.
Priznala je i da nije sigurna da li bi sama imala dovoljno hrabrosti da se nađe u istoj situaciji.
Ovaj komentar otkriva i jednu simpatičnu stranu: uprkos dugoj karijeri i brojnim zahtevnim ulogama, ona ne pokušava da ostavi utisak osobe koja se nikada ne oseća nesigurno. Naprotiv, ume da prepozna tuđu hrabrost, da joj se divi i da otvoreno govori o sopstvenim granicama.
Šta sledi? Pozorište, novi projekti i više filma
Kada je reč o budućnosti, Anderson ne planira da uspori. U trenutku razgovora pripremala se za pozorišnu predstavu "Who’s Afraid of Virginia Woolf?", dok je istovremeno razvijala nekoliko producentskih projekata čije je snimanje planirano za narednu godinu.
Najavila je i novu knjigu o kojoj će tek govoriti javno, ali je posebno naglasila da želi da se više posveti filmu.
To, međutim, znači da će morati pažljivije da bira televizijske projekte i da neke ponude odbije.
„Morala bih da budem dovoljno hrabra da dozvolim da mi neke stvari izmaknu kako bih mogla više da radim na filmu“, objasnila je.
Ova izjava govori o jednoj važnoj promeni u njenom profesionalnom pristupu. Posle toliko godina rada, želi da ostavi više prostora projektima koji je kreativno uzbuđuju, čak i kada to znači da neće prihvatiti svaku priliku koja joj se ukaže.
Njen cilj nije samo da nastavi da radi, već da odlučuje na šta želi da potroši svoje vreme i energiju.
Anderson danas: sloboda da budemo ono što jesmo
Kada se osvrnemo na teme koje je otvorila u intervjuu, postaje jasno da se njen rad na pomenutim knjigama prirodno nadovezuje na njenu glumačku karijeru.
Kroz različite likove, istraživala je žene koje se ne uklapaju u jednostavne kategorije: Dejnu Skali, naučnicu koja se oslanja na razum; Stelu Gibson, koja ne pristaje na tuđe definicije ženstvenosti; i Žan Milbern, koja o seksualnosti govori bez uobičajenih društvenih filtera, ali se i sama suočava sa nesigurnostima.
Sada, kroz rad sa anonimnim ispovestima žena iz različitih sredina, nastavlja da istražuje istu temu iz drugačijeg ugla; pravo da sami razumemo svoje potrebe i da ih ne odbacujemo samo zato što se ne uklapaju u očekivanja drugih.
Njena priča nije priča o tome kako je postala osoba koja se ničega ne stidi. Naprotiv, otvoreno priznaje da je i sama morala da prolazi kroz proces upoznavanja sopstvenih granica i pronalaženja sigurnosti.
Možda je upravo to čini toliko zanimljivom: ne predstavlja samopouzdanje kao osobinu koju ili imamo ili nemamo, već kao nešto što možemo da gradimo kroz iskustvo, iskrenost i spremnost da sebi postavljamo teška pitanja.
A dok se priprema za nove pozorišne, filmske i književne projekte, jedno je sigurno: ona i dalje pronalazi nove načine da iznenadi publiku, pomeri granice i pokaže da je najzanimljiviji deo nečije karijere ponekad upravo ono što tek dolazi.
No comments