Ovog proleća se pojavio film The Joneses, u kome igrate kul "oca", u lažnoj porodici koju je kreirala korporacija kako bi novim komšijama prodavali robu. Verujem da puno poznatih radi istu stvar.
Da, naravno. Ja nisam prodao mnogo toga. Ali kultura je prigrlila Twilight, Paranormal Activity, District 9 i 2012 — može se reći da je i Dosije X prodavao robu.
Pomogli ste oslobadjanje medijskog virusa.
Tačno. Sada on ponovo inficira ljude. Mislim da je bio uspavan neko vreme. Verujem da je tako.
Prošli ste kroz period pomame istinske pop kulture tokom Dosije X perioda—poput Roberta Pattinsona koji prolazi kroz fenomen Twilighta. Zanima me kakav je osećaj živeti sa posledicama toga.
Kada ste usred toga, pomislite: "Ovako će biti uvek."
Zaista?
Da. Na neki način. Mislite da će sledeća stvar koju budete uradili biti bolja, sledeća stvar će biti bolja—to se dešava, znate? I onda se to ne dogodi. Nikome. A onda mislite da je to vaša krivica. Borite se protiv toga neko vreme, kažete glasno da želite da radite nešto drugo. Na kraju se pomirite sa tim. U jednom trenutku mi je Tea rekla: "Shvatićeš jednom da je to bio veliki šou važan mnogim ljudima i možeš da budeš ponosan zbog toga. Oduvek sam bio ponosan i na moj posao i na seriju. Nikada nisam bio prilično ponosan zbog isključive povazanosti sa tim.
Zaglavili ste se sa tim zbog povezanosti primarnog dela vašeg identiteta.
Da. Nije da nisam voleo svog lika. Možda sam kao glumac, scenarista i režiser želeo da uradim mnogo stvari i ovo me je u glavi sputavalo, a moj ego se borio sa tim. Kao: "Ne, je#i se, bolji sam i pametniji od Moldera" - tako nekako. Smešno! Ali sve to prolazi i sve što dobijate je pohvala za trud i neka vrsta olakšanja jer su stvari sada drugačije.
Živeli ste na neko vreme na Zapadnoj obali, ali ste se sa porodicom pre godinu dana preselili u rodni grad, Njujork.
Mene je povratak začudio. Ne bih rekao da smo Tea i ja shvatili da je toliko bitno da se deca sele, tako da je prošlo godiu dana ne bi li se prašina slegla. Drugačije je biti odrasla osoba u Njujorku u odnosu na dete ili mladog momka. Postoje neke stvari koje još uvek volim, ali ih više ne želim.
Kao na primer?
Da, naravno. Ja nisam prodao mnogo toga. Ali kultura je prigrlila Twilight, Paranormal Activity, District 9 i 2012 — može se reći da je i Dosije X prodavao robu.
Pomogli ste oslobadjanje medijskog virusa.
Tačno. Sada on ponovo inficira ljude. Mislim da je bio uspavan neko vreme. Verujem da je tako.
Prošli ste kroz period pomame istinske pop kulture tokom Dosije X perioda—poput Roberta Pattinsona koji prolazi kroz fenomen Twilighta. Zanima me kakav je osećaj živeti sa posledicama toga.
Kada ste usred toga, pomislite: "Ovako će biti uvek."
Zaista?
Da. Na neki način. Mislite da će sledeća stvar koju budete uradili biti bolja, sledeća stvar će biti bolja—to se dešava, znate? I onda se to ne dogodi. Nikome. A onda mislite da je to vaša krivica. Borite se protiv toga neko vreme, kažete glasno da želite da radite nešto drugo. Na kraju se pomirite sa tim. U jednom trenutku mi je Tea rekla: "Shvatićeš jednom da je to bio veliki šou važan mnogim ljudima i možeš da budeš ponosan zbog toga. Oduvek sam bio ponosan i na moj posao i na seriju. Nikada nisam bio prilično ponosan zbog isključive povazanosti sa tim.
Zaglavili ste se sa tim zbog povezanosti primarnog dela vašeg identiteta.
Da. Nije da nisam voleo svog lika. Možda sam kao glumac, scenarista i režiser želeo da uradim mnogo stvari i ovo me je u glavi sputavalo, a moj ego se borio sa tim. Kao: "Ne, je#i se, bolji sam i pametniji od Moldera" - tako nekako. Smešno! Ali sve to prolazi i sve što dobijate je pohvala za trud i neka vrsta olakšanja jer su stvari sada drugačije.
Živeli ste na neko vreme na Zapadnoj obali, ali ste se sa porodicom pre godinu dana preselili u rodni grad, Njujork.
Mene je povratak začudio. Ne bih rekao da smo Tea i ja shvatili da je toliko bitno da se deca sele, tako da je prošlo godiu dana ne bi li se prašina slegla. Drugačije je biti odrasla osoba u Njujorku u odnosu na dete ili mladog momka. Postoje neke stvari koje još uvek volim, ali ih više ne želim.
Kao na primer?
Voleo sam da visim na igralištu u 21. Ulici po ceo dan i igram košarku sa gomilom desetogodišnjaka. Iako sada znam da sam mogao da budem faca.
Zašto ste se preselili?
Odrastanje na Malibuu je drugačija vrsta detinjstva i nismo bili sigurni da želimo da izlažemo decu takvom detinjstvu.
Čega ste se plašili?
U Malibuu? Sunca. "Auto" kulture, vozikanja. I onda na neki način stvarate slike o ženama dok odrastate u Malibuu — u kupaćim kostimima i sa pirsingom na pupku. Želeo sam da moja kćerka vidi ženu koja nije takva. A u severnom delu Istočne obale možete videti mnogo takvih devojaka. Ako niste videli, biće vam odvratno.
Ipak, one su tamo.
Samo se kriju.
Moja najomiljenija epizoda serije Californication je ona u kojoj idete na večeru u LA i pojavljuje se onaj nezgodni pisac, alkoholičar na odvikavanju, Richard koji se skinuo...
To je prva epizoda emitovana ove godine i ja sam je režirao. Hvala. Taj glumac je moj najstariji prijatelj iz srednje škole, Jason Beghe. Svi znaju da ako ste mi prijatelj moraćete da pokažete svoj penis na televiziji. Svi moji prijatelji znaju da u jednom trenutku moram da ih nateram da pokažu genitalije.
Podsetite me da Vam ne budem prijatelj.
Jason je moj prijatelj od četrnaeste godine. Znate da je glumio policajca u Thelma i Louise, onog kojeg su strpale u gepek, a glumio je i u filmu Georga Romera, pod nazivom Monkey Shines.
Vaš lik, Hank Moody, ima nekoliko dobrih rečenica u onoj sceni gde navodi kako zavisnik ne može da se oporavi dok ne...
... dotakne dno! Pa, Hank nije još uvek uključen u bilo koji program od 12 slogana. Možda u četvrtoj sezoni. Ne znam. Videćemo. Ne želite da ga vidite na oporavku takvog tipa. I ne mislim da će on prihvatiti tako nešto.On je takav individualista i egoista.
Fascinirala me je ideja o hiperinteligentnoj osobi otpornoj na oporavak—pogotovo slogani.
Da: "Hajdemo, hajde Bože."
Dobro. "Pretvaraj se dok možes" itd.
Znate šta? Shvatam o čemu pričate. Interesantno je čitati Davida Fostera Wallacea o tome. Jer se radi o krajnje pametnom momku — o drugačijoj vrsti inteligencije, barem u smislu njegovog pisanja. A bio je na programu od 12 slogana, a dok razmišlja: "Ovo je sranje", on piše o tome kaže da zapanjen jer program daje efekat. On jednostavno uzima u obzir jednostavnost toga. Ali ne znam da li ćemo mi to uraditi.
U seriji?
Da, u seriji.
Ne znam da li ste želeli sa mnom.
Ja cu vas odvesti.
Upravo sam pročitao knjigu Davida Carra: The Night of the Gun — on je kolumnista u New York Timesu koji se borio protiv zavisnosti od kokaina i pića. Kaže da su ti programi od 12 slogana spasili njegov zivot. Deluje kao ispiranje mozga, ali izgleda da na kraju prihvatite da deluje.
Da. "Deluje ako vi delujete." To je još jedan slogan.
U odredjenom trenutku filma: The Joneses, nazdravljate "tajnim životima". Ako se uzme u obzir da ste 2008. najavili da idete na rehabilitaciju zbog seksualne zavisnosti — da li se osećate anksiozni zbog tog objavljivanja.
Ne, ne...
Zbog toga što je ta cela epizoda sada deo Vaše biografije?
Ne volim tako da razmišlljam. Ali to je verovatno tačno. Poput školjke. Možda ne zauvek — nadam se. Nikada nisam tako rezonovao. Verovatno zbog toga što nikada nisam razmišljao o liku kojeg ću igrati kao o svom odrazu. To su samo reči na papiru koje pokušavam da oživim.
Da li Vam taj deo priče predstavlja teret?
Možda je dosadno, ali preskočiću to. Poklone koje dobijam u životu uveliko nadilaze bilo koju vrstu nemira ili nezadovoljstva. Niče je koristio taj izraz — na latinskom ili možda u pitanju sa grčkog gledišta. Amor fati - Ljubav sudbine. Po mom mišljenju nema drugog odgovora na sudbinu. Nju ne možete da menjate. Ona se dešava. I mislim da je dobar odgovor vaše lične sreće — da volite ili da mrzite? Šta ako kažem: "Srećan sam zbog svega što sam snimio, jer sam takav morao da budem?"
Zvuči oslobadjajuće.
Za to je potrebno neko vreme. Jer je nekada potrebno. Nekada želite da bude po vašem. Ja imam ponos. Ne znam da li je to arogancija, ali ja to gledam kao umetnik. Ne želim da budem sveden na naslov. Kada god je seks u pitanju — ljudi kao da istog trenutka gube svest. To je kao pokazivanje crvene zastave biku. Bez obzira da li je razgovor konstruktivan ili edukativan — nisam još uvek pronašao dovoljno mira za vodjenje takvog razgovora. Nadam se da će biti dovoljno kulturan. Ne treba se stideti, ili izgubiti živce.
U ranijim intervjuima ste bili iznenadjujuće otvoreni o svom braku sa Teom Leoni.
Ne govorim baš o ličnim stvarima. Ali, da, znao sam da je bila zaista pravi izbor za mene. I oduvek sam bio i još uvek sam siguran u to. Mogu da pričam o tome jer sam uvek mislio da će biti tu. Biće nam 13 godina u maju. Šta god da se dešavalo u prošloj godini — očigledno je da je to veoma intimno i na neki način nas je samo zbližilo onako kako nikada nisam mogao ni da zamislim. Izmedju nas je sve u redu.
Postoji još jedan Ničeov citat.
"Izmedju nas je sve u redu"?
Ne. "Ono što te ne ubije čini te jačim."
Da. Ljudima se to svidja. Ponavljaju to celo vreme. Voleo sam da kažem: "Ono što te ne ubije ostavlja te podložnim sekundarnoj infekciji."
Čega ste se plašili?
U Malibuu? Sunca. "Auto" kulture, vozikanja. I onda na neki način stvarate slike o ženama dok odrastate u Malibuu — u kupaćim kostimima i sa pirsingom na pupku. Želeo sam da moja kćerka vidi ženu koja nije takva. A u severnom delu Istočne obale možete videti mnogo takvih devojaka. Ako niste videli, biće vam odvratno.
Ipak, one su tamo.
Samo se kriju.
Moja najomiljenija epizoda serije Californication je ona u kojoj idete na večeru u LA i pojavljuje se onaj nezgodni pisac, alkoholičar na odvikavanju, Richard koji se skinuo...
To je prva epizoda emitovana ove godine i ja sam je režirao. Hvala. Taj glumac je moj najstariji prijatelj iz srednje škole, Jason Beghe. Svi znaju da ako ste mi prijatelj moraćete da pokažete svoj penis na televiziji. Svi moji prijatelji znaju da u jednom trenutku moram da ih nateram da pokažu genitalije.
Podsetite me da Vam ne budem prijatelj.
Jason je moj prijatelj od četrnaeste godine. Znate da je glumio policajca u Thelma i Louise, onog kojeg su strpale u gepek, a glumio je i u filmu Georga Romera, pod nazivom Monkey Shines.
Vaš lik, Hank Moody, ima nekoliko dobrih rečenica u onoj sceni gde navodi kako zavisnik ne može da se oporavi dok ne...
... dotakne dno! Pa, Hank nije još uvek uključen u bilo koji program od 12 slogana. Možda u četvrtoj sezoni. Ne znam. Videćemo. Ne želite da ga vidite na oporavku takvog tipa. I ne mislim da će on prihvatiti tako nešto.On je takav individualista i egoista.
Fascinirala me je ideja o hiperinteligentnoj osobi otpornoj na oporavak—pogotovo slogani.
Da: "Hajdemo, hajde Bože."
Dobro. "Pretvaraj se dok možes" itd.
Znate šta? Shvatam o čemu pričate. Interesantno je čitati Davida Fostera Wallacea o tome. Jer se radi o krajnje pametnom momku — o drugačijoj vrsti inteligencije, barem u smislu njegovog pisanja. A bio je na programu od 12 slogana, a dok razmišlja: "Ovo je sranje", on piše o tome kaže da zapanjen jer program daje efekat. On jednostavno uzima u obzir jednostavnost toga. Ali ne znam da li ćemo mi to uraditi.
U seriji?
Da, u seriji.
Ne znam da li ste želeli sa mnom.
Ja cu vas odvesti.
Upravo sam pročitao knjigu Davida Carra: The Night of the Gun — on je kolumnista u New York Timesu koji se borio protiv zavisnosti od kokaina i pića. Kaže da su ti programi od 12 slogana spasili njegov zivot. Deluje kao ispiranje mozga, ali izgleda da na kraju prihvatite da deluje.
Da. "Deluje ako vi delujete." To je još jedan slogan.
U odredjenom trenutku filma: The Joneses, nazdravljate "tajnim životima". Ako se uzme u obzir da ste 2008. najavili da idete na rehabilitaciju zbog seksualne zavisnosti — da li se osećate anksiozni zbog tog objavljivanja.
Ne, ne...
Zbog toga što je ta cela epizoda sada deo Vaše biografije?
Ne volim tako da razmišlljam. Ali to je verovatno tačno. Poput školjke. Možda ne zauvek — nadam se. Nikada nisam tako rezonovao. Verovatno zbog toga što nikada nisam razmišljao o liku kojeg ću igrati kao o svom odrazu. To su samo reči na papiru koje pokušavam da oživim.
Da li Vam taj deo priče predstavlja teret?
Možda je dosadno, ali preskočiću to. Poklone koje dobijam u životu uveliko nadilaze bilo koju vrstu nemira ili nezadovoljstva. Niče je koristio taj izraz — na latinskom ili možda u pitanju sa grčkog gledišta. Amor fati - Ljubav sudbine. Po mom mišljenju nema drugog odgovora na sudbinu. Nju ne možete da menjate. Ona se dešava. I mislim da je dobar odgovor vaše lične sreće — da volite ili da mrzite? Šta ako kažem: "Srećan sam zbog svega što sam snimio, jer sam takav morao da budem?"
Zvuči oslobadjajuće.
Za to je potrebno neko vreme. Jer je nekada potrebno. Nekada želite da bude po vašem. Ja imam ponos. Ne znam da li je to arogancija, ali ja to gledam kao umetnik. Ne želim da budem sveden na naslov. Kada god je seks u pitanju — ljudi kao da istog trenutka gube svest. To je kao pokazivanje crvene zastave biku. Bez obzira da li je razgovor konstruktivan ili edukativan — nisam još uvek pronašao dovoljno mira za vodjenje takvog razgovora. Nadam se da će biti dovoljno kulturan. Ne treba se stideti, ili izgubiti živce.
U ranijim intervjuima ste bili iznenadjujuće otvoreni o svom braku sa Teom Leoni.
Ne govorim baš o ličnim stvarima. Ali, da, znao sam da je bila zaista pravi izbor za mene. I oduvek sam bio i još uvek sam siguran u to. Mogu da pričam o tome jer sam uvek mislio da će biti tu. Biće nam 13 godina u maju. Šta god da se dešavalo u prošloj godini — očigledno je da je to veoma intimno i na neki način nas je samo zbližilo onako kako nikada nisam mogao ni da zamislim. Izmedju nas je sve u redu.
Postoji još jedan Ničeov citat.
"Izmedju nas je sve u redu"?
Ne. "Ono što te ne ubije čini te jačim."
Da. Ljudima se to svidja. Ponavljaju to celo vreme. Voleo sam da kažem: "Ono što te ne ubije ostavlja te podložnim sekundarnoj infekciji."
Originalni tekst na stranici:
http://www.details.com/celebrities-entertainment/movies-and-tv/201001/david-duchovny-the-joneses-film
Woo Hoo! Hvala za ovaj iscrpan prevod. Mogu misliti koje je ovo bilo mucenje, veliko hvala!!!
ReplyDeleteStrava!
ReplyDeletePost a Comment