“Kao glumac, bez obzira na lično poimanje svog zanimanja, postoji izvesna doza sigurnosti u sakrivanju iza nečijih reči; ako ste pevač/tekstopisac, međutim, sve vam je kristalno jasno, otvoreno za ispitivanje i analize. Uživam u tome jer znam da se radi o mojoj sopstvenoj perspektivi. Ne pokušavam da uradim bilo šta ili da ubeđujem bilo koga. Pokušavam samo da ispričam priču. Pokušavam da govorim istinu sa sopstvenog stanovišta, sopstvenu istoriju i to je sve — i pokušavam da stvari učinim univerzalnim, koliko je to moguće. Nisam tamo da bih davao detalje ili pokušavao da namećem sopstvenu biografiju ljudima, jer to onda nije umetnost. To je nagomilavanje. Segment umetnosti dolazi u pokušajima da svojim životom dopreš do života drugih ljudi”, navodi Duhovni u intervjuu, izmedju ostalog.
Kao umetnik, deljenje ličnih stvari je neizbežno. “To je ono što ljudi rade sa svojim poslom. Pokušavaju da povežu sve tačke, a ako su tačke koje im dajete dovoljno velike, pokušaće da se pronađu u njima.” Na kraju, Duhovni oseća da ne može ništa da izgubi. “Najgora stvar koja može da se dogodi je pad, a to nije isto što i smrt. Ljudi misle da se radi o umiranju, ali nisu u pravu — to je jedna od onih stvari koje moraju da nauče.”
Link celog intervjua: Montecristo Magazine
Post a Comment